Da na ovome blogu ne bismo samo raspravljali o ekonomskim aspektima papirnih kesa, prenosim vam zanimljiv clanak koji sam nasao na vreme.com i koji na divan nacin docarava neka prosla vremena a opet vezano za papirne kese, uzivajte :)
Prvi septembar neke davne godine mog tinejdžerskog perioda. Neizvesnost koju donose gimnazijski dani jednostavno je morala da bude potisnuta mojim uzbuđenjem i ponosnim, čak prkosnim osmehom, dok sam jednu svesku i verovatno duks stavljala u moju novu, za ovu priliku čuvanu, i naprosto predivnu Levi Straus – plastičnu kesu. Rezultat nije izostao. Moj najmiliji trofej i suvenir sa puta u inostranstvo, večita inspiracija između obilazaka crkava i muzeja, tog dana je doživeo svoju veliku promociju, iznedrio uzdahe novih školskih drugova i zasenio moje prve "najke", original "petstokec" i "marlboro" u tvrdom pakovanju. Danas, dok su lepe i čvrste kese samo garancija da se smeće neće raspasti na putu do kontejnera, sa setom se prisećamo kako je tada, pre pojave butika, markiranih radnji i kopija kesa sa Zelenog venca, plastična kesa bila obavezan modni detalj, važniji od ranca ili najmodernije torbe. Kesa se čuvala, lepila nakon što se pocepa, a oni dosetljiviji su je čak pre upotrebe oblepljivali širokim selotejpom i tako joj produžavali životni vek. Julius Meinl je u Beograd došao i dugo ostao usamljen u pokušaju upliva prehrambenih radnji u naše nesigurne vode. Ali, moramo da priznamo da njegov dolazak u Nušićevu ulicu nije bio zapamćen po prvim teglama instant kafe, nego po žutim kesama sa belim ručkama koje su se besplatno dobijale, čuvale i dugo trajale. Više nam nije neobično kad u privatnoj radnji dobijemo i kesu; ali, naravno, ništa nije kao pre. Kese su sve tanje i sve slabije, osuđene na kratak život i neslavan završetak.
Sedamdesetih godina su nam kante za smeće odneli u staro gvožđe i odredili da u određeno vreme i određenim danima iznosimo na ulicu velike crne kese, na radost pasa lutalica uglavnom. Svako domaćinstvo je najpre dobilo izvesnu količinu kesa, zatim smo nastavili da ih kupujemo ili da jednostavno iskoristimo bilo koju koja nam se nađe pri ruci. Ne znam da li su besplatne kese na pijacama, buvljacima i mini-marketima napravile revolucionarni obrt, ali sve nešto sumnjam da naše majke i bake još uvek tajno peru i suše te kese i posle ih uredno slažu impresivnim potezima ispravljanja "tregera" i dovođenja u prvobitan oblik. I uvek imaju izgovor. Nikad ne znaš za šta će da zatreba. Lako je vama da se razbacujete, vi niste osetili šta je to beda. Vidiš da više ni u samousluzi ne daju kese. Šta smeta, ne jedu 'leba. Dobro, obično odustanemo od raspravljanja, jer ne vredi.
Možemo da kupimo svekrvi pakovanje od sto kesa, ali ona to nikada neće načeti. Jer one od mleka su čvrste, pa se grašak ne prosipa, one od graška su dobre za piletinu, a one od piletine su odlične kad ostavlja koske za komšinicino kuče.
Stara dobra najlon kesa. Ona pravougana za ručkama ili ojačanim prorezom za ruku uporno je ostajala statusni simbol modernih tinejdžera ili boljestojećih gospođa. One male tregerice smo, opet, zapamtili po šljakerima, zidarima i putnicima na relaciji selo–grad, jer su one, kao njihov jedini prtljag, nosile sve – od četvrt hleba pa do veša i čokolade za decu. Na nesreću, uvek su providne, tako da do kraja ogole sliku svog nosioca.
Američki film je uporno pokazivao koliko deluje na našu neiživljenu omladinu. Svi smo se oduševljavali velikim papirnim kesama bez ručki koje američke gospođice i gospođe teškom mukom uspevaju da donesu do kola. Jedna moja prijateljica čak toliko da je odsecala ručke sa papirnih kesa koje je kupovala u knjižari, iste pretrpavala namirnicama u supermarketu, pa ih onda nespretnim pokretima ispuštala kad bi naišao neki zgodni mladić. I danas živi sa jednim, "onim pravim", koji je čučnuo da joj pomogne, a ako sve ostane po žanrovskim kanonima, živeće dugo i srećno... No, život nije bajka, a ova romantična komedija izmeštena na beogradski asfalt nije tema ovog pismenog sastava. Ali ovo je zgodna prilika da pomenemo i staru dobru papirnu kesu, preteču plastičnih, jer se često, što iz emotivnih što iz ekoloških razloga, na nju vraćalo ili bar upućivalo. Zli jezici tvrde da je ona manje "ekološka", jer se eto i razlaže i reciklira, ali je za njenu proizvodnju opet potrebno uništiti mnogo drveća, zagaditi mnoge reke, a nesrećnica je neuporedivo skuplja, kratko traje i samim tim se više troši. Nasuprot tome, glavna karakteristika plastične kese – njena trajnost može da zvuči i zastrašujuće. Možete li da zamislite da će vas kesa koju st, ste bacili nadživeti, neometena ni time što će dugo visiti u krošnji nekog drveta pa onda godinama ostati zakopana. Da će tone i tone plastičnih kesa večno plivati morima i okeanima preteći da ih zbog optičke varke delfini zamene za meduze i alge. Sa fatalnim ishodom, najčešće. Svi se sećamo žirafe iz beogradskog Zoo vrta kojoj je plastična kesa došla glave. Puno je opravdanih razloga za zabranu i uputstva. Zabranjeno je ostavljati kese na dohvat ruke deci.
Zabranjeno je bacati plastične kese u prirodi. Polietilenska kesa, koja je svojim šuškanjem budila muževe, uznemiravala putnike i nervirala nastavnike, čak toliko da je u nekim školama bilo napisano da je donošenje stvari u "šuškavim" kesama – zabranjeno! Ali nije sve tako crno kao što izgleda, poručivali su nam sa kesice bombona. Kesa može da posluži ako vas iznenadi kiša. Kesa je odlična zamena za sanke ako se pijano društvo nađe usred snega i usred noći negde na Zvezdari. Kesa je inspiracija umetnika i modnih kreatora.
Plastična kesa je odličan reklamni poligon i obavezni deo primene vizuelnog identiteta, naročito ako se bavite prodajom robe. Takvu kesu je zabranjeno prodavati, što je i zakonom regulisano. Ali Srbin se dosetio. Godinama smo po samoposlugama plaćali za kesu sa imenima trgovinskih kuća; no dobro, nećemo valjda zbog tih par dinara da propadnemo. Ko nam je kriv kad ne slušamo naše mame i u tašni nemamo pripremljenu, sačuvanu i složenu najlon kesu!
Proizvodnja kesa i vrecica od papira
Drzava je resila da stimulise proizvodnju kesa i vreca od papira obzirom na njihovu ekolosku prirodu u odnosu na plastiku i najlon.
Aleksandar Vesić, pomoćnik ministra za planiranje i upravljanje životnom sredinom Ministarstva zaštite životne sredine i prostornog planiranja, kaže da plastična ambalaža predstavlja veliki problem za život u zdravoj sredini.
- Država ne može tek tako da zabrani promet ili proizvodnju jer je to u suprotnosti sa slobodnim tržištem, ali želimo da destimulišemo korišćenje plastične ambalaže, da radimo na edukaciji i minimizaciji plastičnih kesa. Njihove proizvođače stimulisaćemo da proizvode biorazgradive kese, a to se može sa vrlo malo ulaganja, jer tehnologija nije mnogo različita. Ali treba naći proizvođačku cenu koja će odgovarati i građanima i proizvođačima. Stimulisaćemo i prodavce da zamene plastične papirnim kesama. Te papirne kese morale bi biti iz reciklaže jer nećemo da sečemo šumu da bi pravili papirne kese - objašnjava Vesić.
Kako „Blic” saznaje, u Srbiji već ima firmi koje su se opredelile za proizvodnju biorazgradivih kesa, ali kod mnogih su to još uvek samo pilot projekti. Vesić kaže da će oni sami vremenom uvideti da je bolje da pređu na ono čemu čitav svet teži. Jer zagađenje životne sredine putem plastične ambalaže nije problem samo u Srbiji, već u celom svetu. Upravo zbog toga, zajedničkim projektom firmi „Midal” i „Poliplastom” iz Novog Sada proizvedene su prve biorazgradive kese u Srbiji koje će se ovog meseca naći na tržištu.
- Komercijalna upotreba još nije krenula. Imamo proizvod koji je u fazi ispitivanja i prvi rezultati ukazuju na to da smo na pravom putu - kaže Dalibor Stošić, menadžer firme „Midal”.
Izvor:Blic
Aleksandar Vesić, pomoćnik ministra za planiranje i upravljanje životnom sredinom Ministarstva zaštite životne sredine i prostornog planiranja, kaže da plastična ambalaža predstavlja veliki problem za život u zdravoj sredini.
- Država ne može tek tako da zabrani promet ili proizvodnju jer je to u suprotnosti sa slobodnim tržištem, ali želimo da destimulišemo korišćenje plastične ambalaže, da radimo na edukaciji i minimizaciji plastičnih kesa. Njihove proizvođače stimulisaćemo da proizvode biorazgradive kese, a to se može sa vrlo malo ulaganja, jer tehnologija nije mnogo različita. Ali treba naći proizvođačku cenu koja će odgovarati i građanima i proizvođačima. Stimulisaćemo i prodavce da zamene plastične papirnim kesama. Te papirne kese morale bi biti iz reciklaže jer nećemo da sečemo šumu da bi pravili papirne kese - objašnjava Vesić.
Kako „Blic” saznaje, u Srbiji već ima firmi koje su se opredelile za proizvodnju biorazgradivih kesa, ali kod mnogih su to još uvek samo pilot projekti. Vesić kaže da će oni sami vremenom uvideti da je bolje da pređu na ono čemu čitav svet teži. Jer zagađenje životne sredine putem plastične ambalaže nije problem samo u Srbiji, već u celom svetu. Upravo zbog toga, zajedničkim projektom firmi „Midal” i „Poliplastom” iz Novog Sada proizvedene su prve biorazgradive kese u Srbiji koje će se ovog meseca naći na tržištu.
- Komercijalna upotreba još nije krenula. Imamo proizvod koji je u fazi ispitivanja i prvi rezultati ukazuju na to da smo na pravom putu - kaže Dalibor Stošić, menadžer firme „Midal”.
Izvor:Blic
Papirne Kese
Papirne kese i vrecice umesto najlonskih, zasto?
Papir se pravi od drveta – i to od velike količine drveta. Drvna industrija je ogromna i proces nabavljanja papirnih kesa za trgovine je dug i štetan po okolinu. Kao prvo, drveće se za tu svrhu obeležava i seče. Onda se koristi mašinerija za uklanjanje stabala iz šume, bilo kamionima ili helikopterima.
Ma šine zahtevaju korišćenje fosilnih goriva i puteva (što uništava prirodnu okolinu) čime se uznemirava šumska populacija. (Seča drveća, čak i na malom području, ima velike posledice na čitav ekološki lanac u okolnim područjima.) Debla se moraju sušiti barem tri godine pre nego što se mogu koristiti. Mašine se koriste da se oguli kora, koja se onda seče u male kocke i kuva na velikoj temperaturi i pod velikim pritiskom. Ovaj drveni paprikaš se ‘vari' u krečnjaku i sumpornoj kiselini osam sati. Para i vlaga odlazi u atmosferu, a drvo prelazi u stanje kaše. Potrebno je oko tri tone kore da se napravi jedna tona drvne kaše.
Ta kaša se onda pere i izbeljuje, za šta se potroši nekoliko hiljada litara vode. Boja se dodaje uz još vode, i papir se dobija kombinacijom drvene kaše i vode u odnosu 1 prema 400. Ova mešavina se propušta kroz mrežu bronzanih žica, kroz koju prolazi voda, ostavljajuci kašu, koja se onda namotava u papir.
Uh. A to je samo za pravljenje papira. Moramo uzeti u obzir i sve hemikalije, struju i fosilna goriva koja se koriste u dopremanju ove sirovine i proizvodnju i dopremanje gotove papirne kese.
Papir se pravi od drveta – i to od velike količine drveta. Drvna industrija je ogromna i proces nabavljanja papirnih kesa za trgovine je dug i štetan po okolinu. Kao prvo, drveće se za tu svrhu obeležava i seče. Onda se koristi mašinerija za uklanjanje stabala iz šume, bilo kamionima ili helikopterima.
Ma šine zahtevaju korišćenje fosilnih goriva i puteva (što uništava prirodnu okolinu) čime se uznemirava šumska populacija. (Seča drveća, čak i na malom području, ima velike posledice na čitav ekološki lanac u okolnim područjima.) Debla se moraju sušiti barem tri godine pre nego što se mogu koristiti. Mašine se koriste da se oguli kora, koja se onda seče u male kocke i kuva na velikoj temperaturi i pod velikim pritiskom. Ovaj drveni paprikaš se ‘vari' u krečnjaku i sumpornoj kiselini osam sati. Para i vlaga odlazi u atmosferu, a drvo prelazi u stanje kaše. Potrebno je oko tri tone kore da se napravi jedna tona drvne kaše.
Ta kaša se onda pere i izbeljuje, za šta se potroši nekoliko hiljada litara vode. Boja se dodaje uz još vode, i papir se dobija kombinacijom drvene kaše i vode u odnosu 1 prema 400. Ova mešavina se propušta kroz mrežu bronzanih žica, kroz koju prolazi voda, ostavljajuci kašu, koja se onda namotava u papir.
Uh. A to je samo za pravljenje papira. Moramo uzeti u obzir i sve hemikalije, struju i fosilna goriva koja se koriste u dopremanju ove sirovine i proizvodnju i dopremanje gotove papirne kese.
Kako zavrsava papirna kesa?
Papir, kada se baci, može ili da bude recikliran, ili završi na deponiji. Ako završi na deponiji, vremenom se (uglavnom posle mnogo mnogo godina) raspadne. Ako završi u centru za recikliranje, dogodi se sledeće:
Prvo se papir vraća u stanje kaše. Ovo se radi korišćenjem nekoliko različitih hemikalija uključujući natrijum hidroksid, hidrogen peroksid i natrijum silikat. Ove hemikalije izbele i rastave vlakna kaše. Ova vlakna onda prođu procese čišćenja i filtriranja koji uklanjaju moguće kontaminirajuce supstance. Kaša mora biti oprana čistom vodom da bi se skinuli ostaci mastila koje je uklonjeno sa papira hemijskim procesom.
Prvo se papir vraća u stanje kaše. Ovo se radi korišćenjem nekoliko različitih hemikalija uključujući natrijum hidroksid, hidrogen peroksid i natrijum silikat. Ove hemikalije izbele i rastave vlakna kaše. Ova vlakna onda prođu procese čišćenja i filtriranja koji uklanjaju moguće kontaminirajuce supstance. Kaša mora biti oprana čistom vodom da bi se skinuli ostaci mastila koje je uklonjeno sa papira hemijskim procesom.
Potapanje u vodu (flotacija) je uobičajen metod uklanjanja mastila. Kaša se potapa u čistu vodu i greje. Mastilo se vezuje za mehuriće koji onda moraju biti uklonjeni pre nego što puknu i prospu mastilo nazad u kašu. Većina centara za reciklažu obrađuje vodu koju koriste za uklanjanje kontaminirajućih supstanci. Korišćenje filtera i mehaničkih čistača su tipične metode. Druga metoda, manje opasna po okolinu, jeste obrada mulja. Mulj se sastoji od vode, mastila, pigmenata i malih čestica otpada. Te materije se odvajaju i čiste. Ovo smanjuje otpad koji bi bio odnesen na deponiju i ovakve materije se mogu koristiti u pravljenju cigala, đubriva i ostalih korisnih proizvoda.
Druge upotrebe papirnih kesa:
Ako je dobro upakovana, jedna jedina papirna kesa moze da izdrži težinu koliko i četiri plastične kese. Koristite ih kao uloške za kante za đubre i za kućne majstorije. Takođe dobro dođu kao graničnici za trave i na kraju se raspadnu i prirodno kompostiraju (služe kao đubrivo).
Važno je uzeti u obzir činjenicu da papirne kese mogu da kompostiraju (pod uslovom da nema mnogo štampe na njima). Možete ih same baciti direktno u kompostni silos, ili prethodno ih napuniti baštenskim otpacima.
Kako nastaje plastična kesa?
Plastika je petrolejski proizvod - pravi se od nafte. Kao što znamo, naftna industrija nije zanemarljiv problem i uzrok je svetskih finansijskih i političkih nemira.
Druge upotrebe papirnih kesa:
Ako je dobro upakovana, jedna jedina papirna kesa moze da izdrži težinu koliko i četiri plastične kese. Koristite ih kao uloške za kante za đubre i za kućne majstorije. Takođe dobro dođu kao graničnici za trave i na kraju se raspadnu i prirodno kompostiraju (služe kao đubrivo).
Važno je uzeti u obzir činjenicu da papirne kese mogu da kompostiraju (pod uslovom da nema mnogo štampe na njima). Možete ih same baciti direktno u kompostni silos, ili prethodno ih napuniti baštenskim otpacima.
Kako nastaje plastična kesa?
Plastika je petrolejski proizvod - pravi se od nafte. Kao što znamo, naftna industrija nije zanemarljiv problem i uzrok je svetskih finansijskih i političkih nemira.
Naftnih platformi ima širom sveta. Kad se platforma jednom postavi, buši se rupa kroz koju se probije cev do ležišta nafte. Nafta pod pritiskom unutar komore i težine zemlje izbije na površinu. Kada se postavi pumpa, čitava procedura je relativno jednostavna i jedva da se neka količina nafte izgubi. Ispumpana nafta se cevima ili kamionima prenese do rafinerije gde se pravi plastika.
Plastika je nus-proizvod rafiniranja nafte i na njenu proizvodnju se potroši 4% svetske proizvodnje nafte. Ona je ‘biogeohemijska' manipulacija određenih svojstava nafte u polimere. Postoji pet glavnih tipova plastičnih polimera; plastične kese se prave od polietilena. Polietilen, kao sirovina, može biti formiran u bilo koji oblik, veličinu, formu i boju. Ne propušta vodu i može biti otporan na UV zrake. Bilo šta se može odštampati na njemu i može biti recikliran.
Velikim delom, čitav proces pravljenja plastičnih kesa zahteva samo struju (ne računajući veliku mašineriju koja troši gorivo za vađenje nafte). Struja koja se koristi za samu proizvodnju plastičnih kesa potiče od elektrana, koje 50% od struje koje stvaraju, dobijaju od sagorevanja starih guma. (Guma je u suštini plastika.)
Gde plastika završi kada se baci?
Kao papir, plastične kese mogu završiti na dva mesta: deponiji ili centru za reciklažu. Ako završi na deponiji, ostaće nepromenjena hiljadama godina. Plastika se ne raspada. Pomešano sa plastičnim proizvodima, đubre ne može da se raspadne tokom vremena. Deponije su hermetične, što objašnjava fenomen da posle 20 godina možete naći ceo hot dog ili novine sa savršeno ćitljivim ćlancima.
Odlična strana plastike je to što se može reciklirati. Sve što treba da se uradi je da se istopi i ponovo oformi. Proces topljenja takođe steriliše plastiku, što dozvoljava da se od reciklirane plastike može napraviti proizvod podoban i za bolnicu. Plastika se može recilklirati mnogo puta pre nego što postane krta – onda od nje moze da se napravi nešto korisno kao što je podloga za kompjuterski miš ili otirač. Međutim, ne mogu sve plastične kese da se recikliraju i mnoge radnje ih odnose na deponiju u odusustvu drugog rešenja.
Posledice korišćenja plastike:
Plastika utiće na okolinu na dva načina. Prvo preko korišćenja struje tokom njene proizvodnje. Više od polovine struje koja je potrebna za pravljenje plastičnih kesa se proizvodi nuklearnom fisijom. Nuklearna energija ima svoje prednosti ( to je tema za neku drugu diskusiju), a to je da ne šteti okolini direktno. Glavna mana je odlaganje radioaktivnog otpada. Do sada je ovo radnjeno u dubokim podzemim pećinama ili podvodnim rovovima gde se otpad odvodi u zemljinu koru i sagori.
Plastika koja se ne reciklira može biti spaljena čime bi se dobilo od 10000 do 20000 Btu po funti (60% od te količine se može povratiti) i stvoriti struja. Ovo bi moglo smanjiti ukupnu emisiju sumpora iz uglja.
Spaljivanje plastike ima svojih mana. Mastilo i aditivi u plastici mogu stvoriti dioksine kada se spaljuju kao i emisiju teških metala. I sam pepeo je otrovan i treba ga odložiti u deponije za toksične materije. Postavlja se pitanje, da li to opravdava dalje korišćenje ograničenih prirodnih resursa?
Plastika je nus-proizvod rafiniranja nafte i na njenu proizvodnju se potroši 4% svetske proizvodnje nafte. Ona je ‘biogeohemijska' manipulacija određenih svojstava nafte u polimere. Postoji pet glavnih tipova plastičnih polimera; plastične kese se prave od polietilena. Polietilen, kao sirovina, može biti formiran u bilo koji oblik, veličinu, formu i boju. Ne propušta vodu i može biti otporan na UV zrake. Bilo šta se može odštampati na njemu i može biti recikliran.
Velikim delom, čitav proces pravljenja plastičnih kesa zahteva samo struju (ne računajući veliku mašineriju koja troši gorivo za vađenje nafte). Struja koja se koristi za samu proizvodnju plastičnih kesa potiče od elektrana, koje 50% od struje koje stvaraju, dobijaju od sagorevanja starih guma. (Guma je u suštini plastika.)
Gde plastika završi kada se baci?
Kao papir, plastične kese mogu završiti na dva mesta: deponiji ili centru za reciklažu. Ako završi na deponiji, ostaće nepromenjena hiljadama godina. Plastika se ne raspada. Pomešano sa plastičnim proizvodima, đubre ne može da se raspadne tokom vremena. Deponije su hermetične, što objašnjava fenomen da posle 20 godina možete naći ceo hot dog ili novine sa savršeno ćitljivim ćlancima.
Odlična strana plastike je to što se može reciklirati. Sve što treba da se uradi je da se istopi i ponovo oformi. Proces topljenja takođe steriliše plastiku, što dozvoljava da se od reciklirane plastike može napraviti proizvod podoban i za bolnicu. Plastika se može recilklirati mnogo puta pre nego što postane krta – onda od nje moze da se napravi nešto korisno kao što je podloga za kompjuterski miš ili otirač. Međutim, ne mogu sve plastične kese da se recikliraju i mnoge radnje ih odnose na deponiju u odusustvu drugog rešenja.
Posledice korišćenja plastike:
Plastika utiće na okolinu na dva načina. Prvo preko korišćenja struje tokom njene proizvodnje. Više od polovine struje koja je potrebna za pravljenje plastičnih kesa se proizvodi nuklearnom fisijom. Nuklearna energija ima svoje prednosti ( to je tema za neku drugu diskusiju), a to je da ne šteti okolini direktno. Glavna mana je odlaganje radioaktivnog otpada. Do sada je ovo radnjeno u dubokim podzemim pećinama ili podvodnim rovovima gde se otpad odvodi u zemljinu koru i sagori.
Plastika koja se ne reciklira može biti spaljena čime bi se dobilo od 10000 do 20000 Btu po funti (60% od te količine se može povratiti) i stvoriti struja. Ovo bi moglo smanjiti ukupnu emisiju sumpora iz uglja.
Spaljivanje plastike ima svojih mana. Mastilo i aditivi u plastici mogu stvoriti dioksine kada se spaljuju kao i emisiju teških metala. I sam pepeo je otrovan i treba ga odložiti u deponije za toksične materije. Postavlja se pitanje, da li to opravdava dalje korišćenje ograničenih prirodnih resursa?
akođe, plastika utiče na okolinu preko deponija. Plastika se ne raspada – ambalaža vašeg jogurta će zauvek biti tamo. A istina je da biorazgradiva plastika ne postoji, već se drvena vlakna mešaju sa plstičnim vlaknima. Kada se kesa baci, drvena vlakna se raspadnu ostavljajući milione delića sitnih plastičnih delova u zemlji.
Može se tvrditi da plastika smanjuje masu deponije. Ukupna plastika čini 18% količine otpada i 7% težine (same plastične kese su lagane i zauzimaju veoma malo prostora). Kad bi se plastika zamenila bilo kojim drugim materijalom, težina đubreta bi se povećala za 150%, ambalaža bi bila 300% teža i industrijska potrošnja energije bi se povećala za 100%.
Plastika ima i drugih prednosti. Smanjena težina aviona štedi u proseku 2000 litara goriva po avionu, godišnje, na svetskom nivou. Od 1970. godine, plastika je zaslužna za duplo veću ekonomizaciju potrošnje automobilskog goriva.
Plastika ima i drugih prednosti. Smanjena težina aviona štedi u proseku 2000 litara goriva po avionu, godišnje, na svetskom nivou. Od 1970. godine, plastika je zaslužna za duplo veću ekonomizaciju potrošnje automobilskog goriva.
I papirne i plastične kese troše velike količine prirodnih resursa i većina će na kraju završiti na deponiji. I jedna i druga mogu biti reciklirane do neke mere i korišćene u domaćinstvu. Proćitali smo nekoliko studija koje upoređuju ove dve opcije i nijedna se ne podudara. Teško je reći. Papir možda utroši više resursa za proizvodnju, ali se bolje reciklira od plastike, ako uzmete u obzir činjenicu da papir može da se raspadne, a plastične kese ne mogu.
Po našem mišljenju, nijedna opcija nije bolja od druge. U suštini, najbolji izbor je platnena torba ili ona od plastične mreže ili kanapa. Napravljenje su od obnovljivih resursa, njihovo pravljenje zahteva veoma malo energije, lagane su, izdržljive (nosivost im je i do 15 kg ) i traju godinama. Mogu biti prane u mašini i zgodno ih je držati u gepeku. Možete ih koristiti na plaži, pijaci i naravno supermarketu.
Uzevši sve ove informacije u obzir, budite uvereni da dobro razmislite sledeći put kad se nađete u supermarketu. Najvažnija stvar da se zapamti jeste da se iskoristi svaki mogući način da se plastičnoj i papirnoj kesi produži upotreba i smanji njihov uticaj na okolinu i prorodne resurse.
Uzevši sve ove informacije u obzir, budite uvereni da dobro razmislite sledeći put kad se nađete u supermarketu. Najvažnija stvar da se zapamti jeste da se iskoristi svaki mogući način da se plastičnoj i papirnoj kesi produži upotreba i smanji njihov uticaj na okolinu i prorodne resurse.
Subscribe to:
Posts (Atom)